„Biće – Ovaj pojam ima centralno mesto u filozofiji od Parmenida do Hajdegera. Sve stvarno i ništa nestvarno, spada u domen bića. Ali, malo je toga korisnog što se može reći o svemu što je stvarno, naročito iz perspektive proučavanja koje vrši filozof, stoga nije očigledno da može postojati takav predmet kao što je „biće samo po sebi“. Centralno pitanje glasi „zašto postoji nešto a ne ništa“? Ono podstiče logično razmišljanje o tome šta je ono što čini da univerzalija ima primer, a postoji duga istorija pokušaja da se objasni kontingentno postojanje pozivanjem na neki nužni uzrok. U tradiciji, od Platona pa nadalje, ova osnova postaje jedno samodovoljno, savršeno, nepromenjivo i večno nešto, identifikovano sa pojmom Dobra ili Bogom, ali čija veza sa svakodnevnim svetom ostaje tamna (ontološko-kosmološki argument, princip obilja). Moderna logika nije od velike utehe u ovakvim spekulacijama, već pre podstiče sumnjičavost, kroz retoriku: da je pitanje „zašto postoji nešto a ne ništa“ ili loše formulisano ili nekorisno, jer bi bilo koji razumljivi odgovor naprosto prizvao isto to pitanje. Centralna greška u ovoj oblasti jeste tretirati biće kao imenicu koja identifikuje naročito duboku subjektivnu materiju. To je paralelno tretiranju reči „ništa“ kao imena neke određene stvari, možda objekta užasa ili straha. Moderno logičko tretiranje ovih pojmova pomoću kvantifikatora i varijabli pruža odbrambeno sredstvo protiv ove i drugih grešaka. Manje apstraktan deo studije o biću tiče se vrsta stvari čije postojanje ipak moramo da priznamo: apstraktnih entiteta, mogućnosti, brojeva, itd, a rasprave o njihovoj realnosti čine predmet ontologije. Biće po sebi / za sebe jeste kontrast najavljen u fenomenologiji Huslerla i Hajdegera, i od centralnog je značaja za Sartrovo delo Biće i ništa. Biće za sebe je modalitet postojanja svesti, koja se sastoji od sopstvene aktivnosti i svrsishodne prirode…
Biće po sebi je samodovoljno, masivno, kontingentno bivstvovanje svakodnevnih stvari. Kontrast je u izvesnoj srodnosti sa Kantovim razlikovanjem perspektive delovanja ili slobode i perspektive svesti o svakodnevnom svetu fenomena.“
iz knjige „Princip Svaromfal“ autora Lucije Selaković Labat
