“Čovek je dužan da krene na put duhovno-materijalnog ozdravljenja, harmonizacije, regeneracije i relaksacije Aure, Tela, Svesti, Podsvesti i Kosmičke nadsvesti, da bi otkrio šta je po rođenju dobio i šta su mu bili duhovni put i zadatak, kao i kako da sa današnjim iskustvom i navikama pronađe novi smisao i izraz u životu. Stoga je za svakog pojedinca u sadašnjem trenutku važno pitanje: šta i kako dalje?
Redosled čovekovog vraćanja na ispravan, Bogom zacrtan duhovno-materijalni put, bio bi sledeći.
Prvo su bitne volja i spoznaja potrebe da se u životu menjamo. Zatim je bitno da shvatimo i prihvatimo sebe, takve kakvi jesmo, da prepoznamo svoje talente i ograničenja, negativnosti, probleme i neiskorišćenost. Da pounutrimo sve dobijeno.
Takođe je važno da shvatimo i prihvatimo jednu činjenicu koju živimo, a to je: postoji neki dobar razlog zbog kog nam je život takav kakav jeste i/ili nešto ide teže, lošije ili lakše nego nekom drugom.
U svečulnom svetu sve je u interaktivnom, kauzalnom odnosu. Treba duhovno-materijalno istražiti zašto smo češće bolesni, nesrećni, nevoljeni, nesnađeni, disharmonični, neshvaćeni ili napaćeni.
Takođe treba istražiti zašto nam se redovno dešava da nas „neko ili nešto“ štiti i spasava u teškim trenucima. Tek kad na taj način shvatimo da pitanja postoje, mi otvaramo sebe i svoju svest za nalaženje odgovora, puta i rešenja.
Stara je mudrost: dok nema pitanja nema ni odgovora. Tada nam se prirodno javlja potreba i želja da čujemo „druge o nama samima“ a ne samo „sebe u sebi“.
“Ovakva saznanja i spoznaje stvaraju nove zapitanosti: kako najlakše i najbrže sebe izvesti iz problema, kako kvalitetno očistiti sebe, kako osloboditi i očistiti sadašnjost od prošlosti, kako se razusloviti i odvezati da bi se omogućila bolja budućnost, itd? Pošto je čovek po definiciji nestrpljiv, počesto kratkog daha, sklon lakšim i brzim rešenjima, prečicama i kraćim putevima, on pribegava instant rešenjima i sumnjivim isceljenjima duha, duše i tela. Tako, nažalost, pojedinac najčešće upada u zatvoreni, začarani, tautologičan krug, iz koga ponekad ne izađe godinama. Takvi izbori skoro nikada ne donesu kvalitetno rešenje, a na kraju najčešće dovedu do progresije lošeg. Stoga je za pojedinca izuzetno važno da blagovremeno izabere odgovarajući kompatibilan princip ili metodu (metode) rada na sebi. Dobar, adekvatan i ispravan duhovno-materijalni put jeste celovit put harmoničnog, posvećenog, dugotrajnog, nesebičnog, bezrezervnog, iskustvenog života u ljubavi, toleranciji, razumevanju i kreativnom radu. To je stil i način duhovno-materijalnog bitisanja, i kao takav vodi ka autentičnosti.”
“Zaključak svega iznesenog svodi se na sledeće: svesni pojedinac bi trebalo da što pre stvori životne uslove da se „iz slobodne volje i izbora“ osvesti, raščini i odveže od sopstvenih zabluda, uverenja, pogrešnih projekcija i očekivanja.
Takođe, važno je da se u sadašnjem trenutku duhovno-materijalno pokrene i aktivira, i da se pristupi kvalitetnom podizanju svesti u svim civilizovanim sredinama (roditelji, učitelji, vaspitno-obrazovni kadar, itd).
Treba shvatiti i prihvatiti trenutnu realnost, darove, vrednosti, potencijale i sposobnosti naših najmlađih, ali i odraslih i okruženja. Kroz to duhovno-materijalno prihvatanje, biće pronalazi kreativan način da zdravo pomogne sebi i okruženju, a kroz razvoj i sazrevanje svesti prevazilazi sopstvena ograničenja, zablude i zabrane.
Zahvaljujući duhovno-materijalnom putu i razvoju, pojedinac dolazi do celovitosti u kojoj harmonično, interaktivno bitiše kroz svetlozvučje sopstvenog postojanja.
Sadašnji trenutak u prostor-vremenu postaje integralni duhovno-materijalni trenutak u kome pročišćena i transformisana prošlost obezbeđuje izvesnu i sigurnu budućnost.
To je tajna ljubavnog, radosnog, zadovoljnog i ostvarenog duhovno-materijalnog života.”
✍️autor: Lucija Selaković Labat
