Od kad postoji čovek na planeti Zemlji, postoji i svet simbola. Kroz istoriju čoveka i sveta, simbolima je pridavana različita pažnja, te su u različitim epohama razvoja više ili manje apostrofirani i korišćeni. No, bez obzira na sve ljudske i civilizacijske razvoje, dostignuća i postignuća, jedno je prirodno i nedvosmisleno jasno: u svečulnom svetu svetlosti i zvuka, sve je iskazano kroz vidljive i nevidljive raznorodne simbole. U opštem smislu simbol označava: znak, znamen, smislenu sliku, osetilni prikaz nečeg duhovnog i/ili materijalnog, lik koji utelovljuje i u sebi reprezentativno sadrži smisao nekog predmeta, dešavanja ili apstraktne pojave, koji je ekvivalent njihovog značenja, a u sebi nosi asocijativnu i sugestivnu komponentu. Prva, civilizacijski poznata, pisma i zapisi su bili simbolični. Reči su simboli pojmova, a njihovo je značenje utvrđeno navikom. Simbol je duhovno- materijalna celina, eksponent svečulnog sveta, koja može biti primitivna, jednostavna, složena i/ili kompleksna, i koja ne može da se rastavi. Može da se intuitivno, vančulno, čulno i racionalno tumači, doživljava, oseća, inspiriše, nadahnjuje, koristi, poručuje, razmenjuje, deli, kombinuje, itd. Nastanak, poredak i tumačenje simbola predmet su zanimanja mnogih naučnih i duhovnih disciplina: umetnosti, antropologije, istorije civilizacije i religija, kulture, lingvistike, psihologije, medicine, metafizike, prava, politike, propagande, itd. Simboli su vekovima bili nepresušna svečulna inspiracija umetnicima, piscima, pesnicima, filozofima, naučnicima. I zahvaljujući tom svečulnom inspirativnom nadahnuću, nastala su izuzetna civilizacijska dela i postignuća. Jedno je neosporno, simbol poziva čoveka-biće na duhovno-materijalnu promislenu aktivnost u svečulnom svetu i u tome je njegov značaj i lepota.
Kroz duhovno-materijalnu interakciju čoveka-bića i simbola u svečulnom svetu, simbol počinje da živi u nama i oplemenjujući našu svakodnevnu realnost, postaje neraskidivi deo nas. Danas, simboli ponovo privlače posebnu pažnju. Zahvaljujući savremenom načinu života, tehnologijama i razvoju nastali su neki novi simboli, nazvani digitalni simboli, sa nekim novim značenjima i pozivanjima. Često se naglašava da je XXI vek, vek nano tehnologije, veštačke inteligencije, virtuelnog, digitalnog, androida, mreža, brzine i digitalnih simbola. Savremeni čovek se svakodnevno služi njima. Vizuelna digitalna komunikacija u savremenom svetu je postala sinonim za savremenu komunikaciju. Najzastupljenije korišćenje digitalnih simbola je putem interneta i pametnih telefona, i to najčešće u vidu emotikona. Kao primarni jezik komunikacije u digitalnom svetu, emotikoni su prvobitno dizajnirani, kako bi jednostavnom, mini slikom koja ima emociju, upotpunili tekst. Emotikon – taj mali, slatki, emotivan, jednostavan i nadasve primitivan digitalni simbol je izevoluirao i vremenom postao sastavni, nezaobilazan deo svakodnevice, skoro svake poruke, razmišljanja, promišljanja, obraćanja, pisma, odnosa. Njim se danas najčešće poručuje, naglašava, apostrofira, iskazuju želje, htenja, ljubavi, zabrinutosti, negodovanja, neslaganja. On je u savremenoj komunikaciji zamenio skoro sve uvode, razrade i zaključke. I stoga se često dešava da u komunikaciji i razmeni on zameni čitave rečenice, pasuse, stranice i razmišljanja. Postao je predmet kulturoloških foruma, rasprava i debata. Imamo pravilnik i bonton kako se, kada i u kojim situacijama koristi. Ima svoje fanove, klubove i sledbenike. Takođe, možemo slobodno da kažemo da je pored prvobitnog značenja, vremenom iskustveno postao i simbol za brzo, nedorečeno, a možda i nerazmišljanje. Stoga, ne možemo potcenjivati sve te svakodnevne životne činjenice, kao ni moć, značaj i upotrebu novih digitalnih simbola. Koliko je sve to što se dešava na opštem planu u svetu simbola dobro ili ne za savremenog čoveka, vreme će pokazati. Nama ostaje da se zamislimo i promislimo nad svim ovim činjenicama i možda s vremena na vreme zapitamo: kada koristimo digitalni simbol-emotikon, šta smo hteli sa njim da poručimo, kažemo, dobijemo? I da li nam je on u našoj naraciji zaista treba? I ako jeste, gde i koliko? Da su nekadašnji pesnički velikani kao Gete, Lorka, Puškin, Jesenjin, Dučić, Šantić, Miljković danas živi, bilo bi zanimljivo videti kakvi bi ih simboli nadahnjivali, kakve bi pesme pisali, kojim jezikom, i na čemu.
Tekst: Lucija Selaković Labat
